„Шаторице 2009.“

0

Извештај са ове акције направити у класичном смислу, помоћу бројки и у устаљеној шеми, у најмању руку било би некоректно према планини Копаоник,  која нас је тог 14.11.2009. загрлила као мајка децу, показујући нам сву своју лепоту, раскош, своју величину и све оно што планинар од сваке планине очекује кад јој оде у посету.

14. и 15. Новембар 2009. ће остати дубоко урезан у сећања свих 178 планинара из десетак ПД Србије, који се  тада нађоше на Копаонику на планинарској акцији „Шаторице 2009.“.

Такође ће остати и у сећањима нас десеторо, из крагујевачких планинарских друштава „ГОРА“ и „ЖЕЖЕЉ“ који се одважисмо да смело кренемо Копаонику у походе, у време кад он и није баш најбољи домаћин.

Али десило се нешто на Копаонику, на његовој целој расплећини и у његовој целој бити. Отворио се нама и свима који га тог дана посетисмо, показујући свој пуни садржај и дајући да му се продре и у најинтимније делове своје величине, што иначе и у најдужим летњим данима не дозвољава.

Видици које нам је пружио Копаоник са врхова, Цигански гроб 1464 м, Копривница 1630 м и на крају Шаторице 1750 м, које редом освајасмо у том прекрасном, богом датом дану, су изгледали као у некој још ненаписаној бајци, као у мислима режисера још неснимљеног филма, као у сновима тек заљубљене девојке која, ма на коју страну окренула главу, види свог принца на коњу белом. Као у неком магновењу али кристално јасно смо могли видети целу Србију и све њене планине: Мокру Гору, Хајлу, Рогозну, Голију, Шар Планину, обрисе Проклетија, Стару Планину, Трем, Суву Планину, Комове, Јастребац…

А Панчићев Врх , онако поносит и бео, у друштву са Небеском Столицом 1913м, посматра нас, ма где да смо пошли и прати нас ма до ког места да смо дошли и не испуштајући нас из вида показује нам куда и како даље кроз копаоничку лепоту, да се не би  десило да нам нешто из нехата заборави да покаже.

Боже мили како је лепо бити жив и видети оно што смо ми видели тог дана. Планинари дужег планинарског  стажа, са сетом се сећају многих ранијих акција када их Копаоник једноставно није хтео да прихвати и када су се са акција враћали по киши, снегу, ветру и олуји не видевши ништа од толиких лепота.

Дружење на самом врху Шаторице, спада у један предивни тренутак ове акције, које је забележено кроз објективе многих камера и фотоапарата. Изузетни видици на све четири стране света, учинили су да овај догађај остане у нашим срцима као надахнуће и нова снага за још већа и јача освајања планинских врхова.

Сенку, на заиста невероватни животни тренутак који смо имали тог дана на Шаторицама, бацила је, хулиганска и никако људска, сеча дрвећа подно Шаторице, да се цео један забран претворио у „дрвено гробље“, јер су стабла сечена на висинама 1-2 м. О овом разбојништву сведоче и чисти снимци које смо том приликом направили, па би о томе требало да информишемо ширу јавност.

Силазак са Шаторица, на одредиште, у школу у селу Борчане, где је организован ручак и смештај, је употпунио комплетан догађај ове акције. Теписи густе траве се полако њишу док по њима газимо, сунце полако одлази ка западном хоризонту, молећи нас, такав сам утисак стекао, да пожуримо до одредишта, јер  су ноћи у планини у ово доба године хладне и ни изблиза пријатељске какав је данашњи дан био.

Стижемо на одредиште баш у моменту када сунце и хоризонт склопише руке у загрљај. Домаћини насмејани и весели као и увек, дочекују нас уз казан са грејаном ракијом, која после пређених 24 км , улива нову снагу, заменивши истрошену, дајући додатну енергију  за наставак дружења уз песму и смех до касно у ноћ.

Наш домаћин, код кога преноћисмо, чика Добросав Илић, ведри и оштроумни старина, дочека нас у својој кући  уз обавезну домаћу ракију.

У разговору сазнасмо мало више о овом крају и о тужној истини о гашењу српских огњишта у свим поткопаоничким селима. Борчане, прича чика Добросав, имаше некада око 200 домаћинстава, у школу иђаше 200 ученика а ту у селу живела су 4 учитеља. Сада нас има двадесетак „гробова“ ( израз за старији народ) који остадосмо верни свом селу и обичајима, али тешко се живи и потпуно разумем младеж што је отишла, са пуно туге прича чика Добросав…

Када освану следећи дан, сви видесмо да  није и неће бити ни налик јучерашњем. Али јаке импресије од јуче даваше свим планинарима снагу да се и данас постављени задаци реше на најбољи могући начин. И тако је и било. Импресивни кањон Бојатинске Реке, низ који смо ишли око 7 км, стазом која је 14 пута прелазила са једне на другу страну реке преко импровизованих мостова од стабала, дао је завршни печат целој акцији.

Нико се није повредио, пао, нико се није на са ким посвађао, што оваквим дружењима даје један изузетно важан детаљ из друштвеног живота целе заједнице.

Хвала организаторима на свему, хвала свим учесницима на коректном и несебичном понашању, и на самом крају морам рећи: сви који су доживели и спровели акцију, Шаторице 2009, имали су част да доживе нешто зашта се прилика ретко пружа и добили су МНОГО, а сви који је нису осетили ни доживели изгубили су МНОГО ВИШЕ.

Милован Бачанин,  планинар ПЕК „Гора“ Крагујевац

Share.

Leave A Reply