Рогозна 2010

0

Према договору од раније, без  проблема смо се окупили 17.04.2010. и  у 3:10, минибусом Воје Продановића, пошли из Крагујевца.. У опуштеној атмосфери и без гужве на путу до одредишта – села Лукаре код Новог Пазара стигли смо у 6:20.По обављеним обавезама по протоколу (пријављивање, преузимање учесничких картица ), после освежења јутарњом кафом, на стазу смо пошли око 8 сати.

У почетку смо ишли сеоским и шумским путем. Целе претходне ноћи је падала киша. Блато се лепило за наше ципеле. Како смо се пели височије стремећи Јелач граду, стаза је била тврђа и лакша за савладавање.

Уз пут, у селу Отес, имали смо незаборавни сусрет са домаћинима, код којих смо, у дворишту, били послужени водом и ракијом и са којима смо испевали неколико родољубивих песама. Сликали смо се са њима а и са најстаријим житељом тог села а чланом породице. Занимљиво а све чешће се дешава: Један од домаћина оженио се Украјинком, имају већ два дечака…

Савладавање успона према средњовековном Јелач  граду  је прави рај за планинаре, јер је кратак а веома захтеван. Кривудава стаза са нагибом изнад 45 степени била је заиста прави изазов и при пењању а и спуштању.

Са Јелач града се, слутимо, а и кажу нам домаћини, види далеко. Магла нам није дала да то видимо у пуном сјају. Донели су шљиву, засадили…

Историчар нам је испричао: Град Јелеч је био средњовековни центар жупе у источном Санџаку. Помиње се од 1149.г. У њему су столовали краљ Урош и његов син краљ Драгутин. Било је то моћно утврђење обезбеђено са три концентрична зида. Турци су га заузели у XIV веку…Српско становништво се повукло из тих предела и данас насељава околину Бајкалског језера…

Занимљиво и за бригу: – Кад сам био дете ови зидови су били високи 20-30 метара…Никад није вршено археолошко испитивање нити је град заштићен. Посетиоци, из обести, знају да гурну по неки камен од зида низ ове стрмине…- каже предавач.

Успон према Црном Врху, највишем врху Рогозне ( 1479 м ), води уз тек пробуђену шуму. Тужна слика…стабла су кознакад посечена – не при земљи – већ на висини од метар- метарипо…Нешто се и отргло па израсло, али тај део до земље је угушен маховином и лишајем…трули. Читава подручја су прекривена болесним стаблима.

У подножју Црног Врха, језерце. Око њега мноштво клупа и столова. Нигде километрима у круг нема куће…Простор је уређен јер се ту и данас одржава САБОР (не вашар).

Некад: у кући остаје само неко ко нужно мора…сви иду на сабор. Овде је играло и по двадесет кола – музичари, а око њих коло…Двадесет оркестара…Упознавали су се момци и девојке, трговало, уговарали послови…И данас људи из ових крајева не пропусте САБОР.

Кратко смо се одморили, саслушали ова лепа сећања,  па кренули даље ка циљу. Пут нас води ка Великом Кршу, једној ко планина стени. Нас десетак, одлучисмо да савладамо и Велики Крш. Након пређених 15 км. нимало лаке стазе награда је чекала на врху: магла се подигла. Стојимо на тој стена-планини и дивимо се  Мокрој  Гори, још увек умотаној у снег.

Фотоси за незаборав, па пуни неке нове енергије идемо даље.

Поново нас сусрећу мештани. Нема их много али су пријатни. Нису много говорљиви али се на лицима види да им прија сусрет…

Ракија од дивљих крушака…

После кратког одмора и разговора са мештанима, идемо даље а пут нас води Бубском Шиљку ( 1282м ), правом купастом врху, на коме могу истовремено стајати само неколико планинара.

Нас осморица одлучисмо да и ту битку добијемо. И направили смо добар  избор. Пузали смо уз стене, зато што се једино тако може напред а због умора. Стајали смо на врху са самообожавањем у срцима (браво што нисмо одустали) и несакривеним осмесима на лицима, разгледамо околину дивећи се лепоти која се одавде види, том набораном ћилиму коме нема краја…

Превалисмо 22 км у првом дану акције а некако умора нам не беше ни на лицима ни у ногама ни у душама. Били смо весели и спремни за дружење које се после заједничке вечере  продужи до раних јутарњих сати следећег дана. У таквој атмосфери домаћини нам уручише дипломе. За ПЕК “ГОРА”  две: за Учешће и за Друштво са највећим бројем учесника.

Упознали смо многе планинаре, председнике друштава, и информисали их о нашој акцији,  08.05.2010. Тек око 4 ујутру, 18.04.2010, у школи у Бубама је завлада тишина.

Акција другог дана је била много лакша.На стазу је кренуло само нас 18. И ту смо били најбројнији. Из ПЕК ГОРА је пошло и стигло 9 планинара. Остатак дружине је остао код школе, одлучивши да другог дана иде на резервну најлакшу варијанту у локалу.

Пратило нас је идеално време. Многи су прекривали лице да се заштите од сунца..

Много смо километара прошли  а срели мали број мештана. Све најбоље нам пожеле један коњаник, који се уз помоћ свога ата, пребациваше са места на место. У селу ЈУНАКЕ, тужна, нимало јуначка слика. Основна школа, чији је кров пао на под. Школа ван употребе већ неко време, нико о њој не брине а около ње прекрасна четинарска шума.

Питао сам Власт да је преуредимо у Планинарски дом, прича нам домаћин водич , али…

Лево и десно од гребена којим идемо, видимо шћућурене кућице загрљене озеленелим ливадама али никог око њих. Понегде, понека празна викендица, види се да је новоградња.

И тако, кроз шумице, пропланке, ливаде и стрмине стигосмо око 16 сати до манастира Бањска.

Ту су нас чекали наших петоро планинара међу њима и Швајцарац Роли чији смо рођендан славили претходне ноћи…Добио је  диплому за учешће на акцији којом му желимо срећан рођендан. Трудио се да с нама разговара на српском…нешто је с напором објашњавао…-Шта каже? -питамо његову жену која је српкиња.- Не разумем овај српски- духовито каже она.

У Крагујевац смо стигли око 21 и уз осмехе на лицима пожелесмо једни другима лаку ноћ.

Милован Бачанин

Share.

Leave A Reply