У суботу, 13. фебруара 2016. године, 15 чланова Пек „Гора“, распоређених у четири аутомобила упутило се ка селу Рудно у подножју Голије. Након отприлике пола пута, уследила је пауза за кафу у средњовековном граду Маглич. По наставку путовања, одлучили смо да посетимо манастир Градац, задужбину Јелене Анжујске и Уроша I, који датира из 13. века и представља још један у низу бисера Рашке школе.
Након посете манастиру, нешто после 13 часова, стижемо у домаћинство „Шеклер“ у селу Рудно, где су нас дочекали гостопримљиви домаћини. Чудом прирде, кишу и снег сменило је Сунце када смо се поново окупили око 15 часова и кренули у лагану шетњу укупне дужине од око 8 км ка засеоку Срњача.
Поглед на Копаоник и Козје стене под снегом
Лепоте дивље Голије пружале су се пред нама: четинарске шуме, брвнаре, брежуљци и погледи на околне врхове… ако бих морала дати назив овој стази, звала би се „Кораком до звезда“ где нас је буквално стаза и одвела када смо се у једном тренутку нашли на брду окруженом боровом шумом и погледали у небо. Звезде су биле ту на дохват руке, но овај призор фотоапарат није могао забележити; он остаје привилегија оних који су га голим оком видели. Након лепиња са кајмаком и магичног куваног вина од 17 састојака, нахранили смо и душу још понеким погледом у сазвежђе и задовољни се упутили назад у смештај.
Јенда од брвнара домаћинства „Шеклер“
Са новим јутром кренули смо у нове походе. Одлучили смо да пењемо врх Кривача (1643м), званично највишу тачку Радочела. Корачајући кроз боровe и букове шуме и ливаде, савладали смо успон од око 800 метара и иза себе оставили близу 10 км стазе, стигавши на наш циљ – Кривачу.
Кроз шуме…
…и горе
…до врха Кривача
Није нам се журило назад па смо продужили стазу за који километар и вратили се у Рудно преко Бзовика и Срњаче…
Покушали смо да сликамо дугу
Након пређених око 24 км стазе и уживања у погледима и лепотама Голије, вратили смо се у смештај, одморили, а потом је уследило друшжење и размена утисака о још једном лепом дану.
Трећи дан нашег боравка почео је „скромним“ доручком. 🙂
…А онда смо се упутили у шетњу кањоном реке Изубре. Један део макадамског пута смо прешли колима како бисмо уштедели време, а потом смо наставили пешака низ пут који нас је повео поред кривудавог потока до напуштене инфо куће и најзад до бајковитог кањона Изубре.
Река богатог тока, густа шума претежно букве и граба и њена стабала обрасла маховином, чине призор нестварним.
Река Изубра
Хук водопада симболично названик „Каце“ употпуњује доживљај
Нама се одавде не иде…
…но ипак, пут нас зове…
А чак смо пронашли и привремени смештај…
…и чувара 🙂
Враћамо се из пријатне, око 8 км дугачке шетње пуни утисака.
Нерадо пакујемо ствари и око 18 часова крећемо пут Крагујевца, захвални домаћинима на гостопримству, водичима Дејану, Горану и Тањи на путоказима и причама, и захвални Голији на лепотама које нам је приредила… са шŷмом Изубре, мирисима борова и живописним пејзажима.
Доћи ћемо опет!
Фотографије: Никола Пејчиновић, Милош Милић, Дејан Милошевић
Текст: Оливера Трбић
