Велики Крш – један сасвим другачији извештај

1

Преузето са http://lungful.net/

Аутор: Јелена Драгићевић

Има једна мисао, мени јако драга, коју сам давно прочитала негде, а гласи отприлике овако.. „Сваким несаопштивим искуством све се више удаљаваш од оних који га нису доживели. И после сваког таквог искуства све си више сам”.

Последњи викенд јуна 2016. приредио ми је искуство које никад нећу да заборавим. Као и свако искуство које је везано за планину, поред тога што никад неће отићи у заборав, то искуство донело ми је доживотно пријатељство са људима с којима ћете се упознати у наставку текста, подсетило ме је на то колико нам је заиста мало довољно да будемо срећни, и коначно, показало ми је колико ме је планинарење дефинитивно променило и психофизички ојачало, јер, оно што смо искусили на Великом Кршу, “обичан” човек, коме су планине стране, можда не би имао прилике да прича о истом, кад би се нашао у сличној ситуацији… ако ме разумете.

Планине, поред тога што оплемењују човека, дефинитивно га и уче и припремају за многе ситуације које вас чекају ван зоне конфора. Као што сам и наденула наслов овом тексту – ово је заиста један сасвим другачији извештај од оних које имате прилику да читате по завршетку неке планинарске акције. И сама планина је другачија од осталих – Велики Крш. Људи који су били са мном на њој, такође су другачији. Зато не замерите што ће овај извештај бити прожет емоцијама и јаким утисцима, који ме још увек испуњавају и на моменте збуњују, и рекла бих – све опет поново проживљавам, уживо, пишући ове редове 🙂

Пошто ће, вероватно, ове редове читати и они који нису упознати са мотивом ове акције, на кратко се враћамо на почетак овог пута, који је почео у марту, и срећна сам да још траје. Можда је најбољи опис овај, са ФБ странице акције:
“На десетак километара од Бора, источно од планине Борски Стол, неправедно запостављен и потцењен, опружио се колико је дугачак око 12 км, висок 1.148 м, усамљени гребен Великог Крша. Представља узак и назубљен кречњачки планински венац благе стране окренуте југозападу и веома стрмих стена окренутих североистоку. Па ипак, иако многи планинари и остали заљубљеници у природу радије хрле његовом комшији, Борском Столу, овај лепотан представља једно од најспектакуларнијих места у источној Србији, с правом названо „Алпи источне Србије“

Сада знате зашто овај крај зову „мала Швајцарска“, а Велики Крш „Алпи источне Србије“. Фото: Јелена Драгићевић

Иако вредан дивљења, годинама му планинари само махну са Борског Стола, или се попну тек на први врх – уједно и његов највиши врх, на самом излазу из шуме. Нико се није усудио, да ли због недостатка времена или воље, да настави даље, до самих “Врата”, где је, грубо речено, крај његовог импозантног гребена.

Група планинара од марта 2016. упушта се, предано, у исправљање неправде према овој планини у источној Србији. У складу са личним обавезама, али уз напор да сваког викенда на акцију креће бар једна група, даћемо све од себе да пролећа 2016. оспособимо, очистимо и обележимо стазу Великог Крша дуж читавог гребена, и тако створимо прилику и за друге заљубљенике у планине, да се упознају управо са овом. Верујемо да ће то бити једна од најлепших планинских стаза у североисточној Србији.”

Ипак…потценила сам овај прелепи гребен. Гледајући га одоздо и дивећи се његовој лепоти, нисам размишљала о томе да та лепота, горе, може бити јако сурова, и да ће се тај рок, пролеће 2016, померити и одужити. Додуше, није само планина “крива” за то. Криви су и људи. Нажалост, нема много “лудака” који би напустили комфор свог дома, и у рану зору, пре првих петлова, викендом, са алатом и ранчевима пуних воде, кретали у планину, и то не да се “шетају” и уживају, већ да трпе озбиљан психофизички напор, крчећи и уопште прелазећи стазу онакве теренске конфигурације.

Срећом… постоји неколицина таквих “лудака”, попут мене.. И захваљујући њима, ова акција живи. Захваљујући њима, не сањам само ја сан о уређењу и преласку целог гребена Великог Крша.

Овог пута, да нисам сама у овоме, показали су ми пријатељи из ПЕК “Гора” и ПД “Жежељ” из Крагујевца. Обећала сам им да их нећу много хвалити и величати. Заправо, замолили су ме да не чиним то јер они ово раде из искрене жеље да тај сан постане јава, јер Велики Крш то заслужује, јер планинари то заслужују; али, плашим се да ћу до краја извештаја ипак изрећи доста речи хвале, и захвалности овим људима. Јер, да није било њих (и таквих попут њих), Велики Крш бисмо гледали само са Борског Стола.

И како да их не хвалим?! Андреј, Никола, Сале, Риле и Часлав су кренули чак из Крагујевца како би се укључили у акцију. Да ствар буде још боља, ова акција била је њихова иницијатива. А бићу искрена.. полако сам почела да се повлачим и не зовем више људе да крчимо гребен, јер је све мање људи било спремно на тако нешто. А онда ми се јавио Андреј, и рекао да су они спремни да дођу, и да оставимо срце тамо, чистећи и маркирајући гребен.

И коначно је дошла та субота, 25.6. Срећна сам, пакујем ранац, долазе ми драги пријатељи, једнако луди и страствени у овој идеји, и коначно ће опет људска нога крочити на гребен Великог Крша. Међутим.. није баш све тако идеално 🙂 Од почетне замисли да из Бора кренемо око пола девет, и да на гребену будемо око 10х, сплетом околности на гребен крећемо тек у подне. Шта је – ту је. Сунце упекло, већ смо огладнели, али битно је да нас не напушта оптимизам.

Да неће бити лако, уверили смо се одмах на почетку, кроз шуму која је јаким успоном водила ка гребену. Фото: Андреј Ивошев

Грабимо кроз шуму ка гребену. Другари ми указују ту част да обележим прве маркације, али испоставиће се да су момци много бржи од мене, те да се не би сувише застајкивало, радо прихватам џентлменску понуду Салета да он преузме кофицу са фарбом. Стаза има јак успон, велика је влажност ваздуха, јако је спарно, и једва чекам да избијемо из шуме на гребен.

И, ту смо! Кришом гледам лица мојих другара, и срце ми испуњава неизмерна срећа због онога што видим. Исти сјај у очима какав и ја имам када говорим о Великом Кршу. Гледам их како стоје на гребену, гледају Велики Крш, причају о њему, уживају у погледу који се пружа на Борски Стол, Мали Стол, Визак, Мали Крш…

Једна сасвим другачија перспектива Борског Стола, са врха Великог Крша. Фото: Андреј Ивошев

Кажем себи: “буди срећна што имаш овакве људе око себе, што ниси сама, и не “сама” само у овој акцији уређења стазе на гребену..”

Након сликања, настављамо даље. Врло је тешко одупрети се лепоти. Можда бисмо најрадије оставили фарбу, скинули ранчеве, и једноставно сели доле и дочекали сутон посматрајући “свет” одатле, или излазак Сунца… али, знамо зашто смо овде. А знам и да речи за оно што смо видели и доживели на гребену овог викенда, једноставно нису довољне.

Риле, изузетан планинар и још бољи човеk 🙂 Фото: Андреј Ивошев

Даре, Риле и Сале медитирају на једном од врхова. Фото: Андреј Ивошев

Као што слике нису довољне да дочарају лепоту која се крије горе, тако ни ове речи које сам исписала, ни најмање не дочаравају наше утиске. И то ме мало љути. А у овом тренутку, написала сам 1.110 речи! Зато, приводим овај извештај крају.. Рећи ћу само да смо целог дана на гребену крчили непроходно растиње, завлачили се, провлачили, падали, маркирали.. а онда и бивали награђени оваквим призорима од планине, сваки пут кад бисмо се извукли из непроходног дела на чистину. Уосталом, слике су најбољи извештај и разлог зашто ово радимо:

Траг на Кршу оставили су ретки. Има нас свега десетак, а сада су тај траг, у сваком смислу речи, оставили и пријатељи из ПЕК „Гора“ Крагујевац 🙂 Моја захвалност за њиховову иницијативу да маркирамо гребен, фарбом коју су они купили, је неизрецива. Фото: Андреј Ивошев

Џони није испуштао маказе из руку! 🙂

Фото: Андреј Ивошев

Мали Стол, Визак и Борски Стол овако изгледају са Великог Крша 🙂 Фото: Андреј Ивошев

Андреј, иницијатор ове незаборавне радно-авантуристичке акције, испред ПЕК „Гора“ Крагујевац 🙂

Олимп, Проклетије, Дурмитор…? Не, Велики Крш и Риле на једном од врхова! 🙂 Фото: Андреј Ивошев

А ево и статистике:

Само… нема тих слика које могу да опишу четири ситуације, или стања – боље је да то тако назовем, због којих ћу управо чувати овај викенд у сећању, док год сам жива. Назваћу их: Преживљавање, Освешћење, Гора, Срећа.

Преживљавање.
Нећу много компликовати са објашњавањем, а верујте, о овом искуству бих могла да напишем посебан извештај, у обиму романа. У једном моменту, пар сати пре мрака, покушали смо да сиђемо са једне тачке на гребену доле, низ североисточну страну. Можда ипак имам слику да (покуша да) дочара шта смо проживели.

Фото: Андреј Ивошев, Паинт Едитор: Јелена Драгићевић 😀

Црна путања је наш први покушај спуштања. То спуштање пратило је провлачење, клизање, пузање, камење које се ронило, лијане, бусење, јако густо растиње… све до литице која нас је осујетила у нашој намери – да дођемо до пута, где нас чека аутомобил са стварима, како бисмо ноћили у школи у Горњану. Црвена путања је паклени повратак том истом путањом, натраг на гребен. Овом приликом, и сада, овако јавно, морам да похвалим Андреја, који је био наш глас разума и охрабрио нас у одлуци да се вратимо на гребен, и за добро свих нас, тамо и преноћимо. Направили смо бивак (наравно, нисмо могли да спавамо), заложили ватру, и, иако без резервне одеће, и са свега пола литра воде укупно (!), ноћ провели у причи, смеху, уз ватру и ветар, и доста ћутања између 1 и 4:15, када је почео да нас савладава умор. И знате шта? Ниједног трена, нико од нас није изразио незадовољство и слабост духа. Сви смо били компактни, и с обзиром на околности, одличног стања. А знате ли зашто? Планина нас је томе научила. Као што рекох на почетку текста, она не само да нас оплемењује и чини бољим људима, већ нас и јача и спрема за изазове ван зоне конфора. Само захваљујући менталној и физичкој снази коју смо стекли захваљујући планинарењу, ми смо данас овде где јесмо, живи и здрави.

Освешћење.
Ово стање има везе са потцењивањем Великог Крша, које сам споменула на почетку. Када смо се спустили са планине, много смо причали о њој. И оно што су ми другари из ПЕК „Гора“ Крагујевац рекли, то сам, коначно и нерадо, и самој себи признала: ово је ОГРОМАН подухват. Биће потребно још много (у питању су десетине) акција. Има ли толико оваквих људи, попут њих, да се то и оствари? Не знам… Али, не одустајемо! Јер, као што сам много пута споменула – Велики Крш крије гребенску стазу која је најлепша и једна од најсуровијих на овом подручју. И није за сваког. И баш зато, нећу одустати од њега.

Гора.

Дефинитивно најлепши утисак који носим са гребена, јесте „крштење“ можда најлепшег врха на Великом Кршу! Моји пријатељи Андреј, Риле, Никола, Часлав и Сале су одлучили да овом врху, на 1.080 мнв, дају назив „Гора“, по имену њиховог планинарског клуба! Драги пријатељи, то сте и заслужили! И желим вам још пуно успона на Горин Врх! Извешћемо их заједно🙂До тада, ево слика са Горе 🙂

Најлепше рађање Сунца икада, са тек крштеног врха на Великом Кршу и можда једног од најлепших – „Гора“ 🙂

Сале и Даре медитирају на Гори 🙂

С лева на десно, Часлав, Риле, Даре, Сале; доле Џони и Андреј. Хвала вам за несебичну помоћ! 🙂

Срећа.

Пошто смо преноћили на гребену без воде, одеће и са врло мало хране, уморни и малаксали, у недељу у 4:30 настављамо гребеном, до прве сигурне тачке за спуст (зелена путања на слици горе). Иако и даље расположени и ведрог духа, не можемо крити да смо били физички слаби (говорим у своје име), и у појединим тренуцима, маштала сам о само једном гутљају воде. Само ми је то требало и ништа више. Када смо се, коначно, спустили у шуму и нашли стазу ка путу, нашли смо извор воде. Хладне, питке, дивне воде. Не могу да вам опишем нашу срећу када смо на коленима точили воду у флаше, и почели да отпијамо прве гутљаје… тада је Никола рекао нешто што је тако једноставно и истинито: „ето зашто планинаримо. Да се подсетимо колико је мало довољно да будеш срећан“. И заиста, у том моменту, за мене као да је свет стао: ми у шуми, изнад нас сурово лепи Велики Крш, и извор воде под нашим коленима. Невероватно је то колику захвалност и срећу смо осећали док смо пили воду након свега што смо проживели. Можда је у том моменту неко, доле у граду, био срећан јер је добио на кладионици, неко јер је наплатио посао, неко јер је добио вредан поклон, неко јер се најео добро.. али ми смо били срећни јер смо живи, јер смо здрави, и јер након свега што смо проживели, малаксали пијемо воду после дужег времена. И такав осећај ништа не може да замени.

Овим мислима завршавам овај подужи извештај и извињавам се што је потрајало…али верујте, ово је најкраће, колико је могло да буде. Једноставно, о овом последњем викенду јуна 2106, могла бих да напишем роман.

Можда и хоћу😉

Још једном велико хвала и велики поздрав Андреју, Рилету, Џонију, Салету, Дарету и Чаславу, који је избрисао фб налог (њему још једно браво због тога!) 🙂

Share.

1 коментар

  1. Pingback: Гребеном Великог крша

Leave A Reply