Како сам пропао кроз снежну стреху у амбис на Миџору

0

На данашњи дан, тачно пре годину дана, један планинар из Ниша пропао је кроз снежну стреху у амбис на Миџору. На сву срећу, он је овај невероватан пад преживео без иједне огреботине и данас када слави свој други рођендан, може нам испричати његову причу.

У недељу 28.02. сам повео групу од 13 планинара са Бабиног зуба. Циљ нам је био Дупљак и Големи камен. Међутим, пошто су услови били лоши, упркос прогнози (магла, ветар) и погоршавали се, одустао сам од плана, не желећи да групу излажем непотребном ризику. Одлучио сам да испењемо Миџор, па ако се време не поправи, да се одмах вратимо. Група је је била јака и брзо смо напредовали. Негде испред Карауле пут више нисмо могли да пратимо због густе магле и навејаног снега Караулу нисмо могли да уочимо. Одлучио сам да изађемо право на гребен и онда потражимо пирамиду 50-ак метара лево или десно. (није се ништа видело од магле). Убрзо излазимо на гребен баш на мали гранични камен. Групи налажем да ме у сачека док не лоцирам пирамиду. И ту почиње моја авантура.

Крећем паралелно са ивицим гребена на безбедној удаљености од 2м. Међутим, оно што нисам могао да предвидим и видим од магле, ветра и снега, је процеп у гребену ширине испод једног метра, практично покривеног стрехом. Закорачујем и пропадам кроз снег у бездан. Почиње тумбање, ударање и превртање као у машини за веш. Као да нема краја. У тренутку ми пролази читав живот кроз главу, као и мисао на најмилије. Свестан сам ситуације и стеновитог терена и само очекујем јак ударац у главу и крај. Умасто тога, бивам избачен из тог левка, као из топа и настављам да клизам стрмом снежном падином ка бугарској страни. На једвите јаде, уз помоћ руку и ногу успевам да се зауставим. Поред мене пролећу делови опреме (штапови, футрола са боцом за воду…) – срећан им пут. Устајем и са неверицом констатујем да немам ниједне повреде, чак ни огреботине. Једимо ми лице гори због трења са снегом. Преживети овакав пад и то без и једне повреде – НЕВЕРОВАТНО !

Не могу да одредим колико сам далеко од гребена, јер је видљивост једва десетак метара. Моја процена је стотинак метара (можда 70, можда 150). Покушавам да јавим групи на гребену, вест да сам жив и неповређен али није било могуће. Због правца олујног ветра, ја њих чујем, они мене никако. Мобилне мреже нема, ни наше ни бугарске. Радио станице су код мене, нисам их активирао јер је група мала и држали смо се заједно све време.
Не очекујем да се ико од њих усуди да сиђе до мене, јер је то на том месту у тим условима апсолутно немогуће (без опреме).

Свестан сам да сам препуштен сам себи и доносим одлуку да се вратим на гребен, не знајући ни колико је изнад мене због магле. За невољу магла постаје још гушћа и немогуће је да одредим најповољнији смер.

Почињем врло тежак и по живот опасан успон ка гребену. Терен је изузетно стрм и покривен снегом различитог квалитета, од смрзнутог по потпуно меког у који пропадаш. Сваки корак је ризичан, јер ако проклизам,“ летим“ опет наниже са несагледивим последицама.
Уз велике ризике и напоре стижем некако под гребен и ту ме чека мат позиција. Стојим на стрмини од 70 степени и сваког часа могу да отклизам а изнад мена је снежна стреха висине од 1-2м практично несавладива. Ни напред ни назад. Прави тренутак за помоћ одозго, али на то нисам могао да рачунам. Чујем Батицу као да је на 10м од мене, али они мене не могу да чују јер ветар носи звук у супротном смеру.

Уочавам место на стрехи које ми се чини повољно и доносим одлуку да ножем просечем пролаз ка гребену, ма колико то трајало. Другог избора нема, Долазим испод тог места, али на могу да га досегнем јер је снег испод мекан и пропадам до појаса. Почињем да табам снег и правим себи неку врсту платформе од утабаног снега . Сада већ имам висину да могу ножем да сечем снег са стрехе и правим пролаз, какав-такав. Тај снег са стрехе користим за платформу и бога молим да све не попусти и поново слетим у амбис.

Долази тренутак за завршни маневар и уједно најризичнији. Бацам ранац преко стрехе на гребен. У леденој вертикали ножем удубљујем ослонац за ногу, руке пребацујем преко стрехе и забијам шаке до чврстог снега, да би имао ослонац и крајњим напором се преваљујем преко залеђеног остатка стрехе, молећи бога да издржи. И издржала је. Да није, био би то крај.
Коначно СПАС. Десет секунди вратоломног пада пада и два сата, ништа мање ризичног и напорног успона.

Добио сам сигнал на мобилном и одмах прво јавио Батици да сам жив, неповређен и да сам успео да се вратим. Нела и он су све време остали на месту мог пада, два сата, по олујном ветру и дебелом минусу, чекајући горску службу. МНОГО САМ ИМ ЗАХВАЛАН. То што сам их све време чуо, пуно ми је значило.

Управо су били стигли и момци из Горске службе спашавања.На вест о мом паду, стигли су са Бабиног зуба, под пуном опремом, за два сата. Знајући терен, били су спремни за најгоре, а испало је најбоље. Изгрлисмо се ко род рођени. ВЕЛИКО ХВАЛА и њима.

У лепом расположењу враћамо се на Бабин зуб – горска служба , Нела, Батица и ја. Било је око 17ч. Хвала и свим осталим планинарима на Бабином зубу и у Нишу који су бринули и интересовали се за мене.

Хвала Богу да се овакав страшан пад и више него ризичан успон завршио без последица. Уз 22.02. почињем да славим и 28.02. као мој други рођендан.

Сад кад се ситуација мало слегла, схватио сам да је требало другачије да поступим. Кад сам већ пад преживео без повреда, требало ја да се, по много лакшем терену, једноставно спустим до првог насеља на бугарској страни (Г.Лом), умасто да изводим изузетно ризичан повратак на гребен.

Надам се да се из овог мог искуства могу извући неке поуке.

А што се планинарења тиче – идемо даље! Једно велико искуство и велика лекција. И на потпуно безазленом терену, у лошим условима и најмања непажња и сплет околности, може имати тешке последице.

Текст и фотографија: Војкан Комадинић, ПД Сува Планина – Ниш, јунак ове приче.

Share.

Leave A Reply