Експедиција по италијанским и швајцарским Алпима

0

Лето је најидеалније годишње доба за крупне кораке у планинарству – вишедневне акције по високогорским теренима са јасно присутним елементима алпинизма. Крупних планинарских корака неизоставно је било и овог лета, а извештај са једне од таквих авантура налази се пред вама. У питању је акција наше чланице Ане Ђусић која је са својим личним водичем Владимиром Павловом из Бора организовала и успешно спровела експедицију по највишим врховима Алпа са успонима на врхове:  Тофана ди мецо (Tofana di Mezzo), 3244 м. н. в., Ортлер (Ortler), 3905 м. н. в., Монх (Monch), 4107 м. н. в.

Прва етапа: Доломити

Спремни смо. Аутомобил смо претворили у кампер. Од предњих седишта до врата има нешто више од 2 метра. Ту ће у наредним данима бити спаваоница. Испод је све оно што нам треба. Опрема је проверена, спакована у посебну кутију. Обућа и одећа такође. Храна брижљиво припремана данима, вода наточена. Ауто карта, пасоши и наочари за сунце, при руци. Полазимо у среду, 11.07.2018. у пола 7 ујутру, из Бора.

Пролазимо кроз Хрватску, без чекања на граници, улазимо код Брегане у Словенију. Купујемо вињету – 30 евра за месец дана и настављамо пут према Лињану (Lignano Sabbiadoro). Он се налази на обали Јадранског мора. Одлучујемо да овде преноћимо, јер има паркинга у боровој шуми надомак плаже.
Јутарња шетња по песковитој плажи, мало пливања, ручак и око 15 часова – полазак за Кортину (Cortina d’ Ampezzo).

Излазимо на аутопут за Понденоне (Pondenone) и настављамо правцем А27 до Кортине. Ноћимо на паркингу код жичаре и ресторана „Rio Gere“. Ујутру одлазимо у центар Кортине на 1217 м. н. в. одакле полази жичара за Тофану ди Мецо (Тofana di Mezzo) нa 3244 м. н. в.

Успон на Доломите и Тофану ди Мецо нам је неопходан због аклиматизације. Морамо да се пењемо и силазимо неколико пута да би смо избегли проблеме који могу да проузрокују висине преко 3000 метара.
Још нека фотографија и поглед на овај прелепи масив у који морате да се заљубите:

Доломити (Dolomiti) - Тофана ди мецо (Tofana di Mezzo) - 3244 м. н. в.

Доломити (Dolomiti) – Тофана ди мецо (Tofana di Mezzo) – 3244 м. н. в.

Друга етапа: Ортлер

Следећи циљ нам је Сулден (Solda) који се налази у Јужном Тиролу.  До њега стижемо преко Болцана (Bolzano) и Мерана (Merano).
Јужни Тирол је покрајина у Италији коју већински чине Аустијанци, који поштују свој језик и традицију. Није необично да срећете особе у народној ношњи, која се за мушкарце састоји од бермуда (кожних) са трегерима, вунених чарапа и дубоких ципела, а код жена од дугачких хаљина са кратким рукавима, великим деколтеом и кецељама преко. У планинарским домовима то је обавезно.
У Сулдену чекамо пријатеље Италијане , Aлберта и Консуелу, са којима смо планирали успон на Ортрел (Ortler;Ortles) на надморској висини код 3905 м. н в. Пешачимо обележеном стазом по травнатом и стеновитом терену пар сати до дома Костон (Rifugio Coston) на 2661 м. н. в. где ћемо преноћити. Висинска разлика од почетне до крајње тачке је 860 метара, а удаљеност око 12 километара.

Планинарски дом Костон је мали, пријатан дом у коме преноћиште кошта 24 евра. Воде за пиће и прање руку нема. Доручак и вечеру можете добити по цени од 12 односно 20 евра. Распитујемо се за стазу на којој ћемо се наћи сутра. У дому има оних који тек пењу, али и оних који се враћају са врха Ортлер. Нисмо охрабрени сазнањима, посебно временским променама које се најављују.

16. 07.2018. – Буђење у 3:30, доручак и одмах покрет. Мрак је и магла, крећемо се јединим путем који води на врх. На путоказу пише: Gletscherweg- Sentiero Glaciologico. Висинска разлика је 1250 метара. Стена је мокра и клизава, магла и мрак успоравају кретање. Крећемо се опрезно, очекујући да ће са раздањивањем доћи и побољшање. Напротив, починње ледена киша. Успон на Ортрел је требало да буде тренинг и аклиматизација за следећи планиран врх, а не крајњи циљ и исцрпљивање. Због тога, одустајемо од даљег пењања и враћамо се у Сулден.

Трћа етапа: Бернина

17.08.2018. Крећемо за Швајцарску. Од места Трафои (Trafoi) до границе серпентинама се пењемо до прелаза Стелвио (Paso di Stelvio) који је на 2760 м. н. в. Сa jeдне стране пута су расцветале ливаде, а са друге огромне стене под снегом и Ортрел у облаку. Вожња је узбудљива и спора због великог успона и мноштва бициклиста који се крећу истим путем.

 

Прелаз Paso di Stelvio је неизбежан као и дивљење које изазива

Прелаз Paso di Stelvio је неизбежан као и дивљење које изазива

Једна Швајцарска застава поред коловоза нас обавештава да смо прешли границу

Једна Швајцарска застава поред коловоза нас обавештава да смо прешли границу

Стижемо у Сент Морис (St. Moritz), симпатични градић поред језера. Познат је по скијалиштима и као највиши град у Европи, јер се налази на надморској висини од 1882 м. н.в.

Спавамо на паркингу у близини градића Понтресина (Pontresina). Ујутру смо већ на првој вожњи жичаре Бернина-Диаволеза која полази са 2093 м. н. в., а завршава се на 2973 м. н. в. У кабини жичаре схватамо да је једина мапа коју смо имали остала у колима. Много касније тек схватамо да нам није ни требала.

Пред нама пуца поглед на планинске венце у даљини, спуштамо се стазом низ камењар до глечера испресецаног пукотинама. Неке лако прелазимо, али неке су велике и морамо да их заобилазимо.

У ранцима најнеопходније: протеински кекс, енергетски напици и чоколадице, скромна залиха воде, нешто одеће, дерезе, цепин и уже. Појасеве са карабинерима прусицима и осталим додацима су на нама, штапови у рукама, кацига на глави. Око нас огромно пространство и никакав знак или траг, било шта да нам укаже да ли смо на добром путу. Сами на планети, тако се осећамо.

Са глечера улазимо у стену и идемо по интуицији и правцу који нам се чини да је добар.
Улазимо у пети сат ходања и најзад видимо два планинара који се спуштају низ уже. Питамо их за дом, правац кретања и удаљеност. Кажу: једини пут је овај, нема ферата, само пар жутих тачака и неколико клинова са алкама на стени, да имате правац; треба вам сат и по до два да пређете стене и још четири до пет сати хода до дома.

Владимир се пење први, обезбеђује ме, споро напредујемо. Концентришемо се на сваки корак јер не смемо да погрешимо. На самом гребену налази се ланац дугачак око 1 до 2 метра, затим следи мало силажења и опет смо на снегу.

Oпет стављамо дерезе и газимо по траговима који се сад растапају на Сунцу. Стаза води узбрдо, тешко се дише, жедни смо и уморни. Срећемо још двоје који нам долазе у сусрет и охрабрују да нам је остало само 2 сата хода до дома, али да пут води преко једне велике глечерске пукотине.

Газимо стазицом у стопу, ходамо опрезно, сконцентрисано, уже је опуштено, пратим Владимиров темпо. Приближавамо се дому Марко е Роса (Rifugio Marco e Rosa), назиремо кров и прозоре. Стаза води низбрдо и одједном се спушта право у пукотину. Сликамо тај призор: седам, осам метара изнад надвисује нас стреха плавог снега, а испод понор несагледиве дубине. Не слутимо да наш пут прелази баш преко тих пукотина.

Владимир храбро прескаче пукотину, забада цепин у сам врх тог кљунастог дела снега који виси над пукотином и обезбеђује ме. У било којој ситуацији прескочити отприлике осамдесетак центиметара није никакав проблем, али кад је са друге стране размекшали снег који се стрмо спушта ка понору, јесте. То је једини пут, дом је у близини; Владимир је сигуран, супротно од мојих ногу и срца које убрзава ударце. Прикупљам храброст, ослањам се на цепин, дерезе и осигурање и прескачем.

Стижемо у дом Марко и Роса (Мarco e Rosa) на 3597 м. н. в. у сумрак, исцрпљени, гладни и жедни. Дочекује нас домаћица дома, Ана, и саопштава да нема слободних кревета у дому. Ипак за 65 евра по особи добијамо простирке и по два ћебета за спавање на степеништу и обилну вечеру. Подразумева се да воде за пиће нема, осим флаширане по цени од 6 евра за литар.

Распитујемо се за успон на Бернину (Piz Bernina) 4049 м. н. в., који је у ствари наш циљ, а налази се у непострдној близини дома. Сазнајемо да због топлог времена свакодневно има нових пукотина, и да нико није пео тај врх последњих десетак дана. Увече се двоумимо, али после непроспаване ноћи, коначно одлучујемо да се из дома враћамо назад.

19.08.2018. Проверавамо опрему, правимо неколико фотографија и крећемо. Време је сунчано. Прва препрека је пукотина, али данас је лакше, јер је снег чвршћи. Прилазимо стенама, скидамо дерезе и спуштамо се низ уже.

Највише времена при спуштању нам одузима спуштање ужета, коришћење ужета, стављање дереза, паковање дереза, па опет уже, дерезе… Време промиче, снег се полако раскрављује, на глечеру прелази у мање или веће поточиће. Спуштамо се, покушавамо да обиђемо стену која личи на набацано округло камење. Тек кад се ту нађемо схватамо да то није прави пут, путокази не постоје, обилазимо, опет се пењемо, силазимо, тражимо најбезбеднији правац.
Стижемо на глечер и схватамо да имамо три сата да стигнемо на последњу успињачу. Убрзавамо темпо, прескачемо пукотине, више се не двоумимо, јер са друге стране морене видимо почетак (крај) жичаре којом смо се попели (Bernina 2093 м. н. в. – Diavolezza 2978 м. н. в.).

Прилазимо последњем успону, назиремо серпентине преко сипара. Журимо. Снага је на измаку, ноге ме једва слушају, а мисли су усмерене само на једно: стићи на последњу вожњу.
Сижемо пар минута пре последњег поласка, срећни.

После овог похода схватила сам зашто пише: „Welcome on Diavolezza – the she-devil“

Четврта етапа: Гринделвалд – Мунк

20.07.2018. прослављамо мој рођендан код пријатеља у Цириху (Zurich). Oпуштамо се и уживамо у цивилизацији. Помно пратимо временску прогнозу због предстојећих планираних успона.

23.07.2018. Пролазимо кроз Интерлакен (Interlaken ), симпaтично место пуно хотела и хостела са разноврсним спортским садржајима: од пешачења, бициклизма, до кањонинга, једрења и параглајдинга. Смештено је између два језера, отуда и име.
Долазимо у Гринделвалд (Grindelwald) централно место Јунгфрау регије (Jungfrau Region) која обухвата велике планинске масиве. Најпознатији врхови су Ајгер (Eiger) 3970 м. н. в., Мунх (Monch) 4107 м. н. в. и Јунгфрау (Jungfrau) 4158 м. н. в. То зову алпинистичком трилогијом и сматра се да онај ко попне сва три врха може себе да сматра правим алпинистом.
Гриндевалд заузима долину поред глечерске реке, са зеленим ливадама и кућама типичним за Алпе.

Боравак у кампу кошта за нас двоје 39 евра дневно – 12 за ауто, 9 по особи и по 4,5 за боравишну таксу. Као што се очекује: чисто, уредно без буке и неочекивано – без кућних љубимаца.

25.07.2018. у 13 сати ушли смо у воз на станици Гринлвалд Грунд ( Grindelwald Grund). Воз се креће брзином од око 40 километара на сат, кроз невероварно лепе и разнолике пределе, од ливада до голих стена и снежних врхова. На станици Клајне Шајдег (Kleine Scheidegg) се преседа у други воз, који иде истом пругом до врха Јунгфројох (Jungfrujoch) нa 3454 м. н. в.

Пруга се завршава у утроби планине која нуди низ атракција: дворану са скулптурама од леда, салу за пројекцију филмова о настнку планина, ресторане, сувенирнице, чак и јувелирнице. Одатле полази лифт који подиже путнике 107 метара у вис и завршава се на тераси која је покривена снегом. Са ње пуца поглед на невероватно лепе и несвакидашње призоре. Тераса је део метеролошке станице која даје врло прецизне податке о атмосферским приликама у овој области. Велики број туриста посећује ово атрактивно место које се назива врхом Европе (Top of Europe) због железнице на највишој надморској висини.

Пут до дома је широк и утабан као стаза за скијање. Дом се налази на надморској висини од 3650 м. н. в. и зове се Монхјунгхут (Monchjochhutte), има велику, светлу трпезарију, простране собе, љубазно особље и укусну храну.

Увече сазнајемо да ће време бити одлично, а уједно и да је Монх најсмртоноснији врх у овом делу Алпа. Искусни планинари кажу да је ментална припрема важнија од физичке за освајање Монха.
25.07.2018. полазимо у 06.00 ујутру стазом поред дома према стенама на којима се назире правац. Кад пређемо стене излазимо на снег. Напредујемо лагано, јер је успон веома велики (по нашој процени преко 45 степени), а ширина снежне стазе не већа од 40 центиметара. Ходамо по бриду, као по оштрици ножа, Владимир је напред, ја иза на кратком ужету, пратим га у стопу, корак по корак.

Ни једну фотографију не бих имала да сам сама морала да је правим, јер сам сконцентрисана на сваки покрет и не дозвољавам да ми било шта умањи пажњу. Овде је најбитнија дуготрајна концентрација.
На врху Монха (Monch) са 4107 м. н. в. не постоји никакво обележје. На трен сам разочарана, а онда схватам да је врх у ствари само стреха од снега и да испод њега нема у шта да се забоде крст који краси већину врхова.

Ана Ђусић на Монху 4107 м. н. в. - Швајцарски Алпи

Ана Ђусић на Монху 4107 м. н. в. – Швајцарски Алпи

Kад се попнете на врх, тек сте на пола пута, имају обичај да кажу планинари, јер спуштање некада може да буде опасније од успона. Захваљујући Владимиру који се понаша као прави професионалац напредујемо према подножју без страха.

Нема задржавања, јер почиње снег да се топи, а самим тим да се продубљују трагови од стопа у снегу. Чујемо гласове планинара који се пењу, иду нам у сусрет. Како се мимоићи на овом гребену? Срећом, стигли смо до челичне шипке на коју смо се увезали, кад је наишла прва група.

У дому нас чекају ствари које смо оставили. Ја остајем још једну ноћ у дому Монхјунгфраухут, а Владимир одлази у дом Ајсмер (Eismeer- 3160 м. н. в.) из кога ујутру креће на Ајгер (Еiger) 3970 м. н. в.

Још један поглед на панораму и улазим у воз. У џепу ми је повратна карта која ме коштала 208 франака.

Последња фаза: Арко

Враћамо се у Србију, из Гридрелвалда преко језера Комо (Lago di Como), Бергама (Bergamo), Бреше (Brescia) стижемо до језера Гарда (Lago di Garda). Само пар километара од обала језера и туристичког града Рива дел Гарда (Riva del Garda) налази се наше последње стајалиште – Арко (Arco).
Aрко је град познат по такмичењу у спортском пењању. У јулу и августу, град је пун пењача, бициклиста, алпииста, и других спортиста, као да се налазим у сред олимпијског села. На улицама не можете да видите угојене и троме особе. Све је некако опуштајуће весело.

У самом граду можете да добијете информације о бројним фератам у околини Арка. Свака је на свој начин лепа. Претходне године смо Владимир и ја неке од њих прешли и препоручујемо их.
Повратак кући је често непријатан због колона аутомобила које нас чекају на улазу у Хрватску, па и у Србију. Томе не придајемо значај, јер су утисци које носимо са овог путовања веома свежи и снажни.

Аутор текста и фотографије: Ана Ђусић са сталним личним водичем Владимиром Павловом.

Share.

Leave A Reply